%20PNG%20format.png)
НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СМЕДЕРЕВО
И ДРУШТВО ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ ЗА ПОДУНАВСКИ ОКРУГ
ВАС ПОЗИВАЈУ НА
КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ
И ПРОМОЦИЈУ РОМАНА СВАК СЕ ПЕЊЕ ПРЕМА ДОЛЕ
ДР ИВАНА ЗЛАТКОВИЋА
ЧЕТВРТАК, 21. МАЈ 2026. У 19.00 ЧАСОВА
ПОЗАЈМНО ОДЕЉЕЊЕ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СМЕДЕРЕВО
Добро дошли у топло окриље смедеревске књигохранитељице на пријатно књижевно сусретање са др Иваном Златковићем – да сазнамо како су камени басамаци код Старог здања у Буковичкој бањи надахнули изванредног писца и проучаваоца народне књижевности да сатка хронику шумадијске вароши од времена кнеза Милоша Обреновића до периода Другог светског рата, да у преливима збиље и имагинације спознамо како се историја и документарна грађа онеобичавају, а стварност мистификује фолклором и митовима, да промислимо да ли сећањима носимо терет или нас она заправо ослобађају бремена, да препознамо себе у зналачкој психолошкој карактеризацији књижевних јунака, да се исцелимо милозвучјем Златковићевог језичког чаробњаштва и окрепимо лепотом дијалеката оживљавајући заборављене архаизме и сликовите локалне шумадијске изразе.
Дођите да заједно са писцем одгонетнемо тајну скривену у интригантном наслову романа.
,,Свак се пење према доле”.
И ,,свак бежи од себе”.
А једино се из бездана до врха стиже.
***
О РОМАНУ СВАК СЕ ПЕЊЕ ПРЕМА ДОЛЕ ИВАНА ЗЛАТКОВИЋА
Након романа И жив и мртав, у којем се хајдуци у Шумадији између два светска рата, као сурови разбојници и одметници, реалистички лишавају епских одличја сурвавајући се са пиједестала романтизованих јунака српске народне традиције у предворје антихеројства, и романа Сиротна књига, у којем се осликава мотив доброчинства започетог сном кроз описе судбине деце окупљене у дому за сирочад, павиљону краљице Марије, трећим делом завичајне трилогије, романом Свак се пење према доле, Иван Златковић изнова показује да је Аранђеловац, варош наткриљена шумовитим стазама Букуље и белином Венчаца, урешена богатом историјом, традицијом и живописним аутентичним ликовима, његово неисцрпно врело инспирације, естетско полазиште и коначно уметничко одредиште.
Проницљивошћу мудраца и зналачким наративним даром, оплемењеним поетском експресивношћу, у хронотопски, просторно и временски разуђеном приповедном миљеу, кроз фрагментарну композицију која твори једнако и особиту целовитост романа, Иван Златковић приказује повест о Вукотићима, каменорезачкој породици из села Буковик, хронику шумадијске вароши и њене руралне околине од времена кнеза Милоша Обреновића, оснивача града, до периода након Другог светског рата тешући посвећено, попут најфинијег камена, проучавану фактографску грађу до облика књижевних опсена. У свом својеврсном стваралачком маниру, који сам дефинише као шумагијски реализам, непрестану креативну игру између стварности и фикције, следећи своје литерарне гноме, да истина је наличје оног у шта верујемо и да могуће је оно што потиче из немогућег, истанчаним осећајем за ткање необичних прелива од историјских, легендарних, митских, социјалних и политичких нити, Златковић не разоткрива тајне прошлих времена, већ заводљивом мистичношћу читаоцима дарује наговештаје којима, негде у маглинама између збиље и имагинације, у коренима давнина проналазе семе ново и будуће спознајући да је колективно потка индивидуалном у суштаству сваког човека.
Као семантичко језгро романа, око којег се структурирају динамични догађаји и многобројни психолошки дубоко окарактерисани књижевни ликови, Иван Златковић поставља камене басамаке испод монументалног летњег дворца династије Обреновић, Старог здања у Буковичкој бањи, животворећи их сентиментом сопствених дечачких сећања и младалачких успомена, фолклорним мистеријама и филозофским стремљењима. Зидане вештим рукама Велимира Вукотића, сина Тодоревог који је минералном водом исцелио коња књаза Милоша, оваплоћене у чворну тачку живота и судбина Аранђеловчана, степенице надрастају простор и време постајући у роману архетипска срж, вертикални мост којим се трошно земаљско и трајно небеско, онострано и узвишено спајају у нераскидиво синергично сагласје свих противности.
Попут Андрићевих ћуприја што повезују обале, мире растављено, састављају раздвојено, и Златковићеве степенице су поплочане хуманистичким схватањима да се човек може истргнути из окова тескобних ограничења уздижући се до жељених висина где се склад може снажно загрлити. Поручује читаоцима писац да ту где нема Бога, не видим ни човека одуховљавајући странице свог романа хришћанском тезом да је обожење човеково, успон човеков лествицама до сусрета са божјим ликом у себи, једини начин да се достигне доброта, спокој, љубав и свеколики смисао.
Много је изузетних одлика којима се овај роман истиче у најезди савремене књижевне хиперпродукције, где су фреквентнија слаба и бледа остварења од оних естетски и уметнички успелих, али језик Ивана Златковића је драгуљ достојан највећег дивљења. Вешт је језички клесар писац – језгровитим реченичним конструкцијама, одабиром лексике, експресивним архаизмима и локализмима, сликовитим усменим колоквијалним и заборављеним шумадијским изразима оживљава милозвучност матерње мелодије показујући да српски језик, у Вуковом ковчежићу сачуван, жубори чудесном лепотом, исцељује као лековита вода књажева, оснажује емоцијом и милује духовношћу која савременике повезује са прецима и традицијом.
Свак се пење према доле, језичка главоломка у наслову романа, оксиморонски је изванредан пример који мами да буде одгонетнут – у први мах само збуњујућа и парадоксална, она илуструје пишчеву надареност да, попут неимара варошких степеница који од камена твори ремек-дело, обликује слојевиту књижевну творевину великих дубокоумља својим приповедно-поетским длетом.
Модификује Иван Златковић поимање Фридриха Ничеа да млад је само онај који је кадар да заборавља у сопствено Млад је онај ко је кадар да све запамти, чиме отвара у роману тему сећања и заборава. Испуњени сећањима не носимо бреме – сећања нас ослобађају.
Наглашава Златковић да свак бежи од себе изричући непобитну истину. Теретно је човеку да се суочи са сопственим емоцијама, страховима, тешким искуствима, кривицама и одговорношћу за грешке и заблуде. Признавање сопствених пораза спознаја је која кида душу, нагриза је, пече, разара. Неугодан и узнемирујућ је сусрет са Јунговим сенкама, сопственим прикривеним које самообманама одбијамо да прихватимо. Лакше је бежати од понирања у сопствену таму него покушати да се мрклине у светлост преточе.
Савршенство се достиже контемплацијом да је у апсолутној ништавности све садржано. Драгоцена је порука Ивана Златковића да је пад пут до успона – да би се човек уздигао, мора испрва да се спусти низ степенице до тајних тунела своје душе, до потиснутих и неприхваћених делова себе, запретених попут мистериозних лагума под аранђеловачким Конаком који су се, према дечјим искреним веровањима, откривали у ноћима када се Букуља отварала.
Сломом се једино достиже промена, из бездана се до врха стиже. Вештином искусног познаваоца људских душа Иван Златковић нас учи и подстиче да будемо доле како бисмо доспели горе. Вреди послушати његов савет ма колико ожиљци након пада били огавни и болни. Време што неумитно пролази не лечи ране – чини да буду присутније. И најјачи бол при паду блажи је од кајања што нисмо били раније довољно одважни да паднемо и падом узлетимо до висине истински моралног, радосног и светлог.
Јер невиделица кајања, савести, озлојеђености, рањивости и срама увек нас сустигне и потамни. Умаћи не можемо.
Миљана Кравић
***
БИОГРАФИЈА ИВАНА ЗЛАТКОВИЋА
Иван Златковић рођен је 1962. године у Нишу. Основну и средњу школу завршио је у Аранђеловцу, дипломирао, специјализирао, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду (на групи за народну књижевност).
Објавио је до сада следеће књиге:
– „Антологија народних песама о Марку Краљевићу“ (коауторска књига с Миланом Лукићем), Београд 1996: друго издање Завод за уџбенике Београд, 2005.
– „Повратак“ (роман), Плато, 2003, Београд; друго издање 2005.
– „Епска биографија Марка Краљевића“, Рад, КПЗ, Институт за књижевност и уметност Београд, 2006; друго издање Завод за уџбенике Београд, 2011.
– „Шума“ (песничка збирка), Рад, Београд, 2007.
– „Синтетичари“ (роман), Лагуна, Београд, 2010.
– „Црно пиле које бежи“ (роман), Завод за уџбенике Источно Сарајево, 2013.
– „Честоскок“ (Антологија народних безобразних прича), Лагуна, Београд, 2016.
– „Ка поетици смеха (О хумору у српској народној прози)“, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2017.
– „Ликови у шаљивим приповеткама (Прилог типологији и индексацији ликова у српској усменој прози)“, Српски генеалошки центар, Београд, 2017.
– „Антологија шаљивих народних приповедака“, РТС Прометеј, Београд - Нови Сад, 2018; друго издање под називом „Клин-чорба“, 2021.
– „И жив и мртав“ (роман), Лагуна, Београд, 2020.
– „Свак се пење према горе“ (роман), Друштво за афирмацију културе ,,Пресинг“, 2025.
Добитник је награде „Данко Поповић“ (2021) за роман „И жив и мртав“, најбољи роман на српском језику, друге награде „Златна сова" (2013), Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске, за најбољи необјављени роман.
Дугогодишњи је члан жирија за реномирану књижевну награду „Одзиви Филипу Вишњићу“ коју за савремено родољубиво песништво већ тридесет година додељује Задужбинско друштво „Први српски устанак“ из Орашца.
Живи и ради у Аранђеловцу.
