Добро креиран облик стручног усавршавања, који даје наставницима српског језика и књижевности низ конкретних савета и предлога за побољшање наставе, окупио је 26. новембра у Смедереву већину чланова нашег струковног удружења. Обуку „Превазилажење проблема у настави српског језика у различитим модулима“, програм од јавног интереса, које решењем одобрава министар просвете, Друштво за српски језик и књижевност Србије је поред Београда реализовало у још неколико градова, а да се Смедерево није случајно нашло међу одабранима, доказује првенствено велика мотивисаност наставника за учењем, њихови похвални коментари о изванредним предавањима, као и квалитетна организација обуке по којој је наша подружница већ дуго надалеко препознатљива.
Правећи осврт на идеје лингвиста Прашког лингвистичког круга, Александра Белића, Богдана Поповића и других угледних српских научника, проф. др Александар Милановић изразио је мишљење да је српски језик пренормиран. Што више нормирамо, мање правила знамо, пречеста прописана дублетност слаби језичко осећање, а додатни проблем су архаизми и неологизми који су сведок тога да се језик стално мења.
Зналачки анализирајући проблеме у настави који настају тамо где норма није испратила живи језик, проф. Милановић дао је наставницима препоруке о начинима кретања кроз многе примере у сивој зони језичке културе. Уз упућивање на релевантну литературу, наставници су добили вредан савет – наши ученици не морају да знају обиље података о норми нити их треба превише оптерећивати објашњењима свих језичких недоумица и главоломки поред сувише обимних програма наставе и учења.
Ката Симић Мишић, руководилац Центра за испите Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, упознала је учеснике обуке детаљније са ПИСА истраживањем у домену читалачке писмености подробно им појашњавајући методе и облике питања који се користе у овој међународној процени ученичких постигнућа. Читалачка писменост обухвата шири круг компетенција које омогућавају разумевање, коришћење, вредновање, промишљање и уживљавање у текстове да би се постигли лични циљеви, развила знања и потенцијали за активно учествовање у друштву, а према последњем извештају из 2018. године, наши ученици су испод просека у овој области. Српски петнаестогодишњаци не умеју да раздвоје битно од небитног у тексту, информације уочавају само ако су експлицитно представљене, могу да препознају намере аутора једино уколико им је блиска тематика, успевају да успоставе једноставне корелације, али нису у стању да доносе сложеније закључке. Природа читања се знатно променила под утицајем развоја технологије, а од наставника се очекује да, упркос преобимним садржајима наставних програма, пронађу начин како да код деце развију вештину читања и разумевања прочитаног.
Проф. др Милан Алексић је сагледао пажљиво читање као основу за тумачења дела у настави. Кроз навођење примера из Андрићевих приповедака и романа откривена су ситна, скривена места на којима нобеловац мајсторским поступцима представља своја размишљања о животу, појавама и људима.
У књижевним критикама много је погрешних тумачења настало на основу непознавања значења речи и површних интерпретација текста. Долажење до смисла дела, прелазак са спољашњег на унутрашњи приступ могућ је уколико се тексту приступа студиозно и са промишљањем, те је проф. Алексић сугерисао наставницима како да ученицима помогну у анализи вишеслојности и разумевању подтекста до којег се допире пажљивим читањем.
Проф. др Зона Мркаљ, врсни методичар наставе српског језика и књижевности, кроз систематично конципирано предавање дала је изузетно корисне савете за развијање читалачких компетенција код ученика. Упознајући најпре опширније наставнике са предвиђеним документима стандарда за крај другог и трећег циклуса образовања и васпитања, у којима се први пут наводи да се ученици обучавају за приступање тумачењу различитих неуметничких текстова укључујући нелинеарне текстове, дигиталне изворе и медијске садржаје, проф. Мркаљ је истакла да су битне ученичке вештине, а не познавање и репродукција чињеница. Од кључне је важности да ученике научимо како да уче, а технике учења тичу се и техника читања.
Исти ученици у истом тексту не разумеју исте ствари, јер постоји рационално-интелектуални тип ученика, који критички приступа тексту, логички размишља, вешт је са речима и уме да аргументује своје мишљење, и функционално-прагматични ученик, који тражи у тексту искључиво корисне информације. У настави се зато морају применити различити приступи, а притом наставник има слободу да процени и одабере садржаје из програма наставе и учења који ће му највише омогућити остваривање жељених исхода.
Презентована есејска питања, захтеви препознавања значења речи на основу контекста, проналажења информација, успостављања правилног распореда реченица представљају смислене предлоге професорке Мркаљ уз које ће наставници моћи лакше да уведу увежбавање активности читања у часове редовне, допунске и додатне наставе.
